Što sam starija, sve više verujem da treba raskidati na prvo neslaganje. Suludo mi je da ja sa nekim moram da razgovaram i da mu objašnjavam da ne treba da lajkuje druge žene, da ne treba da ćuti ako me neko od njegove porodice ili prijatelja otvoreno ponižava ili da očigledno blene u neku zgodnu devojku koja prolazi. Pravimo od muškarca debile kojima sve mora da se objasni ili nacrta. Ako odrastao muškarac ne ume da se ponaša, nemam ja šta da ga učim i vaspitavam. Isto važi i obratno, ako se žene ponašaju tako. Svi oko mene koji su u vezama pravili kompromise i imali razumevanje za sve i svašta su sada u nesrećnim brakovima. Skoro mi baš drugarica priča o nekoj bezazlenoj situaciji u vezi i da je tada trebalo da ode. Sad ima mala deteta i nije tako lako otići. Treba otići kad jeste lako, kad si mlad i slobodan da ne gubiš vreme.
Sinoć gledam ponašanje odrasle osobe, majke dječaka koja je došla da brani sina. Sin je prethodno udario dječaka i to mu nije prvi put. Izašla starija sestra da brani brata. Nastao opšti haos. Dolazi otac od povrijeđenog dječaka i majka od sina nasilnika. Otac sa poštovanjem priča sa majkom i objašnjava joj da on svaki dan udara njegovog sina i pokušava da nađe rješenje. A majka ne birajući riječi počinje svašta da priča, vrijeđa oca i cijelu porodicu njegovu. Bez ikakvog osjećaja solidarnosti i spremnosti za rješenje situacije. Sin nasilnik psuje odrasle i naravno oponaša ponašanje svoje majke.
Samo se pitam da li je moguće da se ovo dešava? Gdje se izgubilo poštovanje odraslih?
Kada smo rešili da krenemo zajednički život verenica i ja, naši su odlučili da nam pomognu da ne živimo kao podstanari, tako što će nam kupiti kuću. Navodno je bio dogovor da svi zajedno učestvujemo, i moji i njeni i nas dvoje. Mi smo mladi, po 26god, i nismo mogli da uštedimo veliki novac, kao naši roditelji npr posle 30god rada. Trebali smo da pišemo kuću na oboje, ali su njeni odustali kada je na red došlo plaćanje i rekli za mene on je muško, njega treba njegovi da obezbede, ti se udaješ. Pritom su ubedili verenicu da ne daje ni ona ništa za kupovinu kuće, nego su čekali moje na sve. I onda kada su moji kupili kuću, pisali su samo na moje ime. Tu je nastao opšti haos, i raskinuli smo veridbu. Ne znam šta je očekivala, da moji što su mukom stekli kroz život daju njoj za pravo pola svega na lepe oči, a pritom njeni ništa. Sreća da je nisam oženio i da nemam dete sa njom, bar sam na vreme video kakvi su.
Išla sam do lekara juče i sela na mesto u punom prevozu (označeno za trudnice). Pored mene je sedela devojka od 20ak godina. Jedan stariji čovek me je pitao da ustanem, izvinila sam se i rekla da sam trudna (3. mesec, imam mučnine i stalno sam umorna), a onda je jedna baba počela da viče na mene da nisam bolesna ako sam trudna. Niko drugi se nije ponudio da ustane, ali su me neki fini ljudi zaštitili. Uvek sam ustajala starijima i ljudima sa decom i nisam mogla da verujem šta doživljavam. Isplakala sam se kao kiša kada sam izašla iz autobusa :/
Silom prilika sam zapao u bezizlaznu situaciju. Tragično u svakom smislu, em što sam izgubio brata koji ima kćer (majka ih je napustila pre par godina), em što su moji stari da se brinu o njoj. Sa maleckom sam oduvek imao prisan i blizak odnos, kao drugi otac i često uskakao burazeru. Međutim, dete kao i ja prolazi kroz bolan gubitak (kao i naši roditelji koji ni o sebi ne mogu potpuno da brinu) i ja sam joj sada sve. Tako će biti dok potpuno ne odraste (pa i posle), međutim devojka je protiv i dovela je u pitanje našu dugogodišnju vezu i zaruke zbog male. Ako je to problem, pa to onda nije problem, još uvek ne mogu verovati da nisam primetio taj nedostatak empatije (duše). Da napomenem da je volim ali i da imam kuću da se izgubi čovek u njoj, da smo burazer i ja razvili naš neki posao i da malecka ne bi bila problem (teret) ni u kom smislu. Pritom muška ruka je vaspitava od malena i stvarno je sa 5 godinica veoma uredna i poslušna i pažljiva. Poludeću zbog svih problema više…
Pre par meseci muž i ja smo vozili tetku i brata do Bg-a na aerodrom. Njih dvoje su sedeli pozadi, a ja s mužem napred. Tokom celog puta brat reč nije hteo da progovori s nama, tetka jedva nešto malo. Kad smo stigli na aerodrom, brat je odmah otišao da bukira karte, tetka se onako ofrlje pozdravila s nama i otišla. Danas od mame saznajem da je razlog takvog njihovih ponašanja taj što je brat očekivao da on sedi napred i što su morali da plate gorivo. Oboje rade u inostranstvu i dobre plate imaju plus što su toliko natrpali stvari u kola da smo jedva i stigli zbog težine. To je poslednji put da sam nekome nešto činila i da trpim nečije debilno ponašanje. Imaš pare, plati taxi i sedi gde hoćeš.
Živim u inostranstvu i okružena različitim verama, u poslednje vreme postala sam malo sita jer mi isključivo prilaze momci drugih vera. Da se odmah ogradim, ja sam hrišćanka i apsolutno nemam ništa protiv ljudi drugih vera, zapravo, veliki deo istih su mi jako dobri prijatelji. Međutim, kada pričamo o odabiru mog partnera, tu već želim da i on bude pravoslavac. Elem, stojeći na liturgiji, molim se i mislim u sebi ”Toliko sam dugo sama, Bože, molim te, za početak mi pošalji samo nekoga ko će biti pravoslavac”. U tom trenutku ugledam momka koga ne poznajem pomaže sveštenicima, stoji kod oltara i razmišljam ”Eto, koliko lep momak, zašto jedan takav ne bi meni prišao?” Završavam službu odlazim kući, listam instagram kad tamo skroz random lik me zapraćuje i javlja mi se. Ne poznajemo se. Krenem da odgovaram, pita on šta sam radila danas, rekoh ništa posebno bila do crkve, pita on mene ”Stvarno? I ja sam, da li si me možda primetila, bio sam kod oltara?” Eto, nikada brže ispunjenje želje.
Sa mužem planiram da dignem zajednički kredit kako bi kupili stan. Njegovi žele da nam pomognu koliko god mogu. Kada sam ocu to rekla osuo je paljbu na mene šta će meni stan kad imam kuću, da sam nezahvalna jer ne želim da živim s babom i s dedom i vodim računa o njima. Pitanje je kome će kuća pripasti jer deda ne želi da piše testament a u poznim je godinama, da se vučem sa advokatima oko toga ne želim, ako ostane ocu znam da bi me kad-tad ucenjivao da ga izdržavam kako bi je meni prepisao jer će imati minimalnu penziju a ne ume da brine o sebi jer je lenj (baba mu i dalje pere gaće). Lakša bi mi bila robija nego zajednica s njima. Ovako ću makar imati svoj mir, a i šta god da se desi jedno drugo nećemo moći tek tako da izbacimo iz stana.
Je l' normalno to što mi dečko s kojim živim zamera da sam aljkava, da sam ovakva i onakva, prljava, i slično, a ne razumem zašto. Čistim redovno, i stvarno ne mislim da je išta prljavo, ali je on ubeđen da prozori moraju da se čiste jednom nedeljno (ja mislim jednom u 3-4 meseca da je ok), da šporet treba redovno da se pomera i ispod da se čisti, da se krpe i posteljine peglaju itd, i pošto meni ne pada na pamet to da radim, a posebno mi ne pada na pamet da slobodno vreme trošim na peglanje, ja sam odmah aljkava. Iskreno me ovo sve toliko nervira i pod stresom sam (jer nonstop zamera), da sam odlučila da raskinem. Drugarice mi kažu da je to glup razlog za raskid, al' ja jednostavno ne mogu više.
Nedavno sam imala odbranu diplomskog, i razočarala sam se što od 70 ljudi kojih sam pozvala (svu rodbinu i sve kolege iz generacije) velika većina mi je donijela samo cvijeće, a neki nisu ništa ni donijeli. Samo od desetak osoba sam dobila parfem, nakit, majicu ili nešto konkretno što se meni sviđa. Ne znam jesu li ljubomorni na mene pa su samo gledali da mi kupe prvu stvar što ih je zapala.